Nedostatak zuba, pored toga što utiče na estetiku lica, dovodi i do poremećaja funkcija govora i žvakanja. Sve to odražava se na sam kvalitet života i kao imperativ pred nas stavlja nadoknadu izgubljenih zuba. Čak i ako nam nedostaje samo jedan ili dva zuba, i ovakav nedostatak predstavlja narušavanje čitavog sistema usnog aparata.
Sve protetske nadoknade možemo podeliti u dve velike grupe:
– nepokretne, fiksne ( kao sto su krunice, mostovi, implanti.. )
– pokretne, mobilne zubne proteze
Odlučujući faktori pri izboru nadoknade su pre svega opšte stanje preostalih zuba ( ako ih ima ) i finansijski moment.
U zavisnosti od toga da li pričamo o delimičnom ili potpunom nedostatku zuba, razlikujemo parcijalne i totalne zubne proteze.
Parcijalne proteze
Klasične – akrilatne ( sa žičanim kukicama ) danas se smatraju pre svega privremenim i prevazidjenim rešenjem, ali su i dalje dosta zastupljene, pre svega zbog svoje ekonomičnosti.
“Fleksibilne” – izradjene od posebne vrste akrilata. Osnovno obeležje ovih proteza jeste to što su savitljive, samim tim lakše za prilagodjavanje, kao i nedostatak žičanih elemenata.
Skeletirane proteze – delom su u osnovi sačinjene od metala, dok su drugi delovi od akrilata. Znatno su čvršće od akrilatnih i redukovane su veličine što je naročito značajno kod gornje vilice i uveliko smanjuje osećaj stranog tela te znatno olakšava proces navikavanja. Kukice su livene, ne žičane, i značajno se smanjuje pritisak na sluzokožu u ustima, a prenosi na ostatak zuba.
Iako i dalje nešto skuplje, sa razvojem novih tehnologija, i ova vrsta proteza je sve pristupačnija.
Totalna proteza za cilj ima da nadoknadi nedostatak svih zuba, da zameni oštećene ili resorpcijom nestale delove vilične kosti i tako obnovi izgubljenu funkciju u ustima. Totalne proteze pomažu pacijentu da dobije osećaj potpune nadoknadjenosti tkiva i zuba. Nažalost, proces navikavanja je često dug i mukotrpan. Potrebno je dosta vremena i strpljenja da bi se izgubio osećaj stranog tela u ustima i da se savlada govor i žvakanje sa ovakvom nadoknadom.
Teskoće sa totalnom protezom mogu se olakšati njenom stabilizacijom. Redovna stabilizacija ( kontakt plastične baze proteze sa mekim tkivom u ustima ) često nije dovoljna i neki pacijenti se nikada u potpunosti ne naviknu, naročito na donju protezu. Napredak savremene protetike doneo je dobro rešenje za ovaj čest problem, a to su mini – implanti pomoću kojih se proteza fiksira za vilicu. Jedan deo implanta nalazi se u viličnoj kosti, a drugi na protezi. 
Ovakvi implanti imaju dug vek trajanja, a sama procedura nije dugotrajna niti previše komplikovana, a nedugo nakon nje pacijent može da se služi protezom potpuno funkcionalno.